Gledam kroz prozor. Kišovito, vetar duva a na grani u krošnji drveta zakačeno nekoliko plastičnih kesa. Nije baš neki pogled – na plastičnu kesu koja se kao neka zastava pobednički vijori na vetru.

Poželela sam da se otkači, da odleti, ali ona je uporno tu. Ne samo da kvari pogled već mi kvari i raspoloženje.

Plastične kese su svuda oko nas, često stanemo na neku, kada duva vetar nalete na nas. Vidimo ih na krošnjama drveta, na trotoaru, pa i u našoj kući. A najmanje tamo gde bi trbele biti – u smeću.

U njih prodavci u prodavnicama pakuju kupljeno. Meke, raznobojne, za trgovce veoma praktične i - jeftine. Kada dođete kući i izvadite kupljne namirnice prosto ne znate šta ćete sa gomilom kesa različitih boja i oblika. Niti ih baciti, niti ih za nešto iskoristiti.

Ne zaboravimo, plastična kesa je gotovo nerazgradiva. Ona zagađuje okolinu, zbog nje je naše okruženje samo ružnije.

Sećam se vremena kada je kupljeno pakovano u papirne kese. Bile su velike onoliko koliko je bilo potrebno. Ako ste kupovali kilogram šećera, spakovano je u kesu za tu kilažu. Dva kilograma jabuka stalo je u veću papirnu kesu. Uvek je na pultu prodvnice stajalo nekoliko vrsta istih.